Читај између редова - учење за будућност
аутор текста: Марија Стошић
Уводна разматрања савремне писмености
Појам писмености се током генерација и векова различито тумачио и бивао условљен културолошким и традицијским вредностима једног народа, развијао се и сагледавао кроз политичке, друштвене, идеолошке, историјске и друге условљености једнога подручја.
Током 80-тих година, кроз различита истраживања и теоријска промишљања о писмености, долази се до другачијих схватања значаја писмености. Иако остваривање функционалне писмености (стицање знања, вештина и вредности које сваком појединцу омогућавају управљање личним животом, обављање основних грађанских дужности и решавање различитих проблема на послу, у породици и у друштвеном животу уопште...) представља императив једнога друштва и данас стоји израженост процената неписменог становништва и свим друштвима, од развијених до неразвијених земаља.
У сагледавању последица неписмености у једном цивилизованом друштву, уочава се значајан утицај на квалитет живота, стопу рађања, планирање породице, положај жена и деце, схватање значаја школовања и образовања, као и могућност да се образовањем утиче на развој друштва и државе уопште, односно да кроз своја деловања индивидуа или група грађана партиципира у политичким, културолошким, социјалним и другим синтагмама демократски уређеног друштва.
Последња истраживања указују на то да је највећи проценат запошљавања остварен у установама које захтевају потуну писменост упосленика, од базичних писмености до оних које захтевају потпуну и креативну оспособљеност у раду са информацијама (информацијске писмености). При томе се мисли не само на долажења до информација, већ и квалитетну претрагу информација која подразумева провереност информација, њихову анализу и организацију у смислену продуктивну и сврсисходну интерпретацију ради постизања њихове учинковитости, односно остваривања претходно постављених задатака.
Те промене у друштву, сагледане кроз призму ефективног запошљавања индивидуе у данашњем друштву, друштву глобализације и „економије знања“, условљавају сагледавање значаја развоја „потпуне“ писменост и уопштено говорећи промену образовних парадигми у чијој се основи налази и развој савремене писмености.
Савремена писменост, у својој основи, полази од секундарне (функционале) и терцијалне (информационе) писмености из којих се развијају друге писмености попут информатичке, дигиталне, медијске, друштвене, мултикултуралне, визуалне...
Информацијска и информатичка писменост се често поистевећују, али не треба губити из вида, да иако могу бити блиске, није реч о синонимима. Док се информацијска писменост (eng. information literacy) односи на компетентност у раду са информацијама, информатичка писменост (eng. computer literacy) подразумева компетеност у раду на рачунару. Израз „информациона писменост“ први пут срећемо код Зурковског 1974. године, који је имао потребу да укаже академској јавности на ефикасно коришћење информација зарад решавања неког проблема, док се информатичка писменост први пут јавља 90-тих када се јавља и потреба едукације шире популације у области рада на рачунарима.
Како информацијска писменост подразумева оспособљеност за рад са информацијама, од основног препознавања потребе за информацијом, преко претраживања и проналажења поузданих информација, анализе и вредновања до њиховог интерпретирања и објављивања, може се рећи да је информацијски писмена особа она која је научила како да учи. Информацијски писмена особа зна како да дође до жељених информација, да их преради и структуира у кохерентну организациону целину с плодотворним учинком, односно учинком које индивидуи даје нова знања непходна за решавање одређених проблема или одлука које треба да донесе.
С друге стране, информатички писмена особа поседује вештине руковања рачунаром, што са собом нужно не повлачи и способност критичности у погледу информација и њиховог процењивања, па самим тим искључује и постојање информационе писмености.
У контексту наглог техничког и технолошког развоја, када долази до експанзије информационог система, велики значај поприма и медијска писменост. У мноштву медија и медијских порука са којима се свакодневно сусрећемо, способност апстраховања реалних представа и судова, представља предуслов учинковите рефлективне интеграције информација у личне ставове и одлуке, које могу биту и од животног значаја.
Сагледани у различтим форматими (филм, штампа, аудио и/или визуална реклама...) медији се сврставају у начелна средства преношења порука, кроз које су индуковани оквири социолошких, политичких, кутуролошких, етичких и других идеологија, којима се се остварује утицај на промену образаца у понашању индивидуе. Па чак и када је реч о историјским сазнањима, посредством медија може се остварити деградација општеприхваћених судова, иако непобитно конципраних на утврђеним чињеницима о извесним догађајима у прошлости, чак и када постоји реална претпоставка да је прошлост непроменљива.
Mедији представљају моћно оружје у рукама оног ко их образује. Према неким истраживањима, наводи се да медији имају готово централну улогу у погледу артикулације, доживљаја и перцепције реалне стварности, индивидуалног, па и глобалног расуђивања, развоја друштвене свесте, док у развојном смислу могу да проиницирају идентификацију личности кроз медијски обликоване поруке, па да доведу чак и до њеног отуђивања и дистанцирања.
Иако нас као конзументе штите различита права и закони, нереално је очекивати потпуну контролу медија, када се има у виду значајан развој информационе технологије, посредством којих се значајно шири и медијски простор, те имамо појаву масовног ширења креираних медија и од стране некомпетентних лица, који смислено или случајну шаљу одређене поруке широј јавности, посредством друштвених мрежа и/или различитих постојећих и/или самостално креираних портала, блогова и сличног.
Колики је реални утицај медија, сведоче и различите медијске кампање спроведене у циљу истраживања утицаја медија и медијских порука на конзументе. Једно такво истраживање спровео је и један од најутицајних светских интелектуалаца, амерички лингвиста Н. Чомски, који је дао и листу од десет стратегија манипулације путем медија. Па тако он наводи да посредством:
скретања пажње (са битног на мање битно),
стварањем проблема (вештачко креирање проблема, примера ради, ситуације насиља, какао би јавност лакше прихватила друге друштвене околности),
буђењем емоција (бес, страх и слично, на чијим темељима се касније лако изграђује жељено понашање и реаговање),
незнање (квалитет образовања треба бити што слабији и испод просека),
стварање осећаја кривице (оптерећеност осећајем личне кривице и несигурношћу води ка одустајању тражења реалних узрока проблема),
величање глупости (кроз убеђивање јавности да је „IN“ бити вулгаран, глуп и неук и стварањем отпора према кутури и науци, јавност се подстиче прихватању просечности),
злоупотребу знања,
поступност промена,
одлагање и
употребу дечјег језика
може се утицати на креирање жељених ставова и судова индивидуе, па и глобалне цивилизације. [1]
Слична истраживања спроводиле су и велике компаније, које у основи свога пословања имају продају различитих производа, како би путем реклама вршили утицај на свест појединца и тиме остварили већу економску добит.
Интересантна је и чињеница пораста организациох облика едукације у области storytelling-a, односно начина интерпретирања садржаја путем интернета, за чије су похађање заинтересовани не само приватници и предузетници, већ и лица заинтересована за ширење одређених медијалних порука ради остваривања личне популарности, ширења личних идеологија и реалног остваривање утицаја путем медија. Кроз излагање на једном таквом едукативном скупу, полазницима је предочено да најбоље остваривање медијалних порука постижу управо кроз деловање на емоције и причањем, условно речено, „истинитиних“ прича, кроз које се њихове циљне групе поистовећују, чиме се остварује и већи жељени утицај.
Имајући у виду напред речено, сагледава се сам значај развоја медијске писмености. Под медијском писменошћу сматра се способност разумевања и критичког процењивања, као и самосталног креирања медијских порука.
На конференцији о медијској писмености 1992. године (National Leadreship Conference on Media Literacy), појам медијске писмености дефинисана је као ,,способност приступа, анализе, вредновања и одашиљања порука посредством медијаˮ (Aufderheide). Према неким ауторима то је „критичко схватање различитих облика медија, разумевање и познавање техника, технологија и институција које се баве медијском продукцијом, поседовање вештина да се порука декодира и критички анализира, разумеју комплексни односи између публике, поруке и света....“ [2]
Поједини аутори дефинишу је и као „метафорички назив за скуп индивидуалних развојних способности, критичке перцепције и вредновања медијских садржаја; вештина коришења и управљања медијима и њихова стваралачка употреба у радном процесу и свакодневном животу... ”.[3]
Полазећи од узајамне кореспонденције, информације и медијске писмености, које у својој основи имају развијање способности долажења до информација, њихове селекције, аналитичког и критичког вредновања, у последње време све чешће се срећемо и са термином информациона и медијска писменост, скраћено ИМП (eng.MIL – Media and information literacy). По дефиниција Унеска, ИМП се односи на „основне надлежности (знања, вештине и ставове) које омогућавају грађанима да се ефикасно укључе са медијима и другим информационим услугама и развијају критичко мишљење и вештине доживотног учења за дружење и активно грађанство”.
ИМП укључује вештине читања, писања, комуникације у свим облицима, коришћење рачунара, разумевање и декодирање визуелних и аудитивних и других порука, симбола и информација, до којих се долази посредсвтвом медија и које се истим путем преносе.
Развојем ИМП-а индивидуа постаје способна да самостално долази до жељених информација, да их критички процењује и стиче личне представе и судове и аргументовано их заступа, да поставља питања, да самостално одлучује и има могућност избора, а не да буде само пасивни прималац медијских порука и информација које се посредством медија преносе.
Целокупна типологија писмености упућује на развијање вештине доживотног учења.
Према Европским оквирима кључних кометенција за доживотно учење, који су крајем 2006. године донели Савет Европе и Европски парламент (eng. „Key Competences for Lifelong Learning – A European Reference Framework“) издваја се осам кључних компетенција:
1. Комуникација на матерњем језику
2. Комуникација на страним језицима
3.Математичка компетенција и основне научне и техничке компетенције
4. Нумеричка компетенција
5. Учење како се учи
6. Друштвене и грађанске компетенције
7. Иницијативност и смисао за предузетништво
8. Културална свест и изражавање
Кроз референтне оквире кључних компетенција, предочене су и способности критичког и аналитичког мишљења, решавања проблема, донешења одлука, преузимања ризика, иницијативности, способности комуникације у различтим видовима и способности самосталног учења, односно долажења до информација које омогућавају процес учења.
[1] http://www.medijskapismenost.net/dokument/comski:-Deset-strategija-manipulacije-ljudima
[2] Н.Торлак: Нове медијске технологије, нови изазови за медије и њихов утицај на описмењавање младих,Универзитет Мегатренд, Београд
[3] Мирко Милетић и Невена Милетић: Комуниколошки лексикон, Универзитет Мегатренд, Београд, 2012.
